– Voliš li da slušaš klasiku?
– Volim, Nemanju Radulovića!
Zamišljamo da će baš ovako ubuduće glasiti odgovor najmlađeg fana našeg violiniste – devojčice u crvenoj haljini koja je na kraju koncerta strpljivo sačekala Nemanjin ponovni izlazak na scenu, dala mu cveće, dobila poljubac i zagrljaj zauzvrat.
Nemanja Radulović i ansambl Dubl Sans su koncertima 4. i 5. februara proslavili deceniju rada u Velikoj sali Kolarčeve zadužbine. Tokom oba koncerta, toplina i čudnovata bliskost vibrirala je između Nemanje i publike, ali i između članova srpsko-francuske „muzičke porodice“. Naš maestralni umetnik je poslednjih godina stekao armiju obožavalaca u svetu, ali i „kod kuće“. Veliki udeo u tome ima harizma kojom privlači i one koji nisu redovni na koncertima klasike, kao i roditelje sa malom decom, bez obzira na to što je vreme za spavanje odavno prošlo.
Stajling i raskalašna crna kosa su svakako doprineli medijskom nadimku ,,Veštac na violini’’ 21. veka. Međutim, osim vraškog osećaja za muziku i lakoće s kojom izvodi i najzahtevnije deonice, ovaj vedri čarobnjak obara s nogu osmehom i neposrednošću. Nemanja je solista koji predvodi, ali ne diriguje. Upravlja tako što uživa u stvaranju muzike sa svojim prijateljima, posvećuje svakome pažnju i sa svakim ,,popriča’’ kroz dijalog na strunama. A dijalozi su u skladu sa programom – šaljivi, ozbiljni, vedri, emotivni; neki prolete za tren, neki se ponavljaju, svaki put intenzivnije; druge upotpunjuje tišina. Ali nijedan se ne zaboravlja. Takvom živom scenom, Nemanja, sa kog je teško skinuti pogled, usmerava slušaoce i na svoje kolege i doživljaj čini još zanimljivijim.
U impresivnom načinu na koji gospodari i igra se sa violinom, smenjivale su kompozicije, epohe i emocije. Počelo je sa vanvremenskim Hendlom i Vivaldijem, a nastavilo sa čuvenim Bartokovim Rumunskim igrama, Dvoržakovom nežnom pesmom majke, temom Muški svet iz Kusturičinog filma i romantičnim i razigranim Šostakovičem. Nakon što su Fibihova božanstvena Poema i Hačaturijanove efektne Sablje ispraćene gromoglasnim aplauzom, poslednja reč je data predivnoj Šeherezadi Nikolaja Rimskog Korsakova. Ozbiljna dela obogaćena poznatim komadima zbog kojih se klasika rado sluša, u ludo virtuoznoj interpretaciji Radulovića, a opet mekoj poput šapata, postaje muzika koja se voli i koja je potreba.
Novi aranžmani, povremeni zvižduk uz violinu, pomalo pevanja sa juga Srbije, udaraljke, perike kojim ceo sastav oponaša svog razbarušenog lidera (asocirajući pomalo na francuski dvor), “Hepi brzdej“ na nekoliko načina, smeh, cupkanje, pevanje, poigravanje, prijateljstvo, sećanja, suze, nestvarne orkestarske boje… Čini se da u Beogradu u skorije vreme nije bio održan koncert koji je na iskreniji način odslikavao sam život.
Ivana Ljubinković
Pratite nas na fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
i na YouTube kanalu ClassicAll Radio
