She shoots colors all around
Like a sunset going down
Have you seen a lady fairer?
She’s a Rainbow, The Rolling Stones*
1949. godina, Oksford u Engleskoj.
Devojčica od 4 godine sedi sa svojom majkom u sobi, radio je upaljen. Pretpostavljamo da je između pet i šest popodne jer je vreme za Bi Bi Si-jev “Dečiji sat“. Pažnju joj privlači do tad nepoznat zvuk i bez oklevanja obraća se mami: “daj mi stvar koja pravi taj zvuk“. Majka, inače pijanistkinja, ozbiljno shvativši ćerkinu želju, vrlo brzo joj nabavlja veliko violončelo kome je mala Žaklin bila dostojan saborac. I tako je počelo.
Sa 15 godina Pablo Кazals ju je na zajedničkoj fotografiji potpisao kao “genije“. Sa 17 prvi put je izvela čuveni Elgarov koncert za violončelo, a sa 18 uspela je da privuče i zadrži na sebi poglede čitavog umetničkog sveta, a i publike. Bio je to početak šezdesetih, Bitlsi su osvajali svet, Rubinštajn i Horovic bili sinonim za ozbiljnu muziku, a jedna mlada devojka upisivala je svoje ime na stranicama muzičke istorije. Pomenuto delo snimiće sa Londonskim Simfonijskim Orkestrom uz Sera Džona Barbirolija ’65. i ništa više neće biti isto. Rostropovič , jedan od najvećih autoriteta kada je u pitanju violončelo, nakon slušanja izvođenja svoje učenice, skinuće Elgara sa repertoara, a mnogim budućim čelistima će baš ovo njeno izvođenje biti paradigma tokom muzičkog sazrevanja.
Iako nije pripadala rokerskom miljeu, Žaklin je posedovala u sebi određenu buntovnost koja se nije baš mogla uočiti kod klasičara tog doba (Pogorelić i Najdžel tek treba da se pojave osamdesetih, otvarajući vrata ostalima). Međutim, nije se svojim izgledom izdvajala od standarnog koncertnog izvođača. Ona sama je bila potpuno jedinstvena, neuporediva sa drugima, dok oživljava emocije svojim “slobodnim stilom“, pripitomljuje instrument nežnim pritiskom žice ili rasplamsava njegovu tešku narav širokim i odsečnim pokretima. Nije ni čudo što ju je Zubin Mehta, gledajući je kako jurca obalama Hebrida u mladosti, nazvao mustangom.
Devojka mustang – neukrotiva i dok svira, sa očima koje nose ozbiljnost zrelih godina, ali samo dok se ne pojave radoznali mladalački pogled i osmeh na njenom licu, najčešće upućen suprugu i prijateljima sa kojima je najviše nastupala. Na sceni, kolege muzičari cenili su je zbog nepatvorenog dara koji je posedovala, nesputane lakoće s kojom je pristupala delima, često nesvesna izazova koje im zadavala. Na taj način stvaranje muzike uz nju uvek je postajalo avantura. Van scene voleli zbog njene ljupkosti i vedrine – zato su je svi i zvali Smajli. A verovatno je zbog toga ljudima koji je nikada nisu upoznali draga i dan danas.
Priču o njenom životu na najlepši način ispričao je Кristofer Nupen u filmu koji Žaklin Du Pre predstavlja u svoj njenoj prirodnosti i genijalnosti. Deo filma čini i snimak Elgarovog koncerta iz ’67. kada ga je još jednom izvela uživo, gledajući ovog puta za dirigentskim pultom svog supruga Danijela. Od početka nas obumizaju teški i mračni tonovi, u skladu sa duševnim stanjem autora koji ga je pisao u svojim šezdesetim godinama. Paleta emocija i misli sa kojima se suočavamo pred kraj života isplivavaju iz svakog spajanja struna i žica i u rukama 22-godišnjakinje dobijaju sve nijanse duginih boja.
Par sati nakon što sam se iz Elgarovog sveta vratila u stvarnost, u glavi mi se javlja poznata rok melodija – Ona je kao duga, dolazi u bojama… Ali, nije u pitanju original iz ’67., već Londonski simfonijski orkestar koji svira Stonse. Ipak, slika koju vidim nije u boji. Pred očima mi je crno-bela scena neobične svetle devojke koja hoda ulicama Londona, probija se kroz gužvu menjajući položaj svog violončela. Ležerno, ali sigurnim pokretima, izazivajući okretanje slučajnih prolaznika.
Ivana Ljubinković
Pratite nas na fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
i na YouTube kanalu ClassicAll Radio
