Klasična priča

Погорелић у Београду: Сан о Концерту

Иво Погорелић је дошао у Београд након готово 30 година. Карте су нестале након 3 сата. Чињеница да су улазнице плануле за једно пре подне говори нам колико је био жељен и са нестрпљењем дочекан у граду у коме је рођен, у коме је почео да свира клавир. Урбана легенда, револуционар уметничког живота Београда је васкрснуо и наставио тамо где је стао пре 3 деценије. Тада је такође била потребна карта више или још прецизније речено – адекватна сала више.

У раним осамдесетим годинама прошлог века Погорелићева каријера је била у вртоглавом успону након чувеног Шопеновог такмичења. Одјек геста Марте Аргерич када је демонстративно напустила жири конкурса у Варшави успут га прогласивши генијем, проузроковао је ланчану реакцију за коју је Иво и те како био спреман. Материјализам и духовност коју је објединио, техничка супериорност у функцији звука, фузија антиподских категорија којој ексцентричности није недостајало, учинило је да његови наступи остану незаборавни. Црно белим диркама маестро је исписао колоритну историју пијанизма краја 20. века. Та историја се укратко огледа у наступима у најзначајнијим салама света, сарадњом са водећим извођачима и снимљеним дисковима за Дојче Грамофон – најпрестижнијом издавачком кућом која је пре пар година објединила сва његова дела. Занимљиво је да је за омот це де-а изабрана фотографија која осликава баш оне бунтовне почетке будућег ’’наследника Хоровица’’. Погорелић је тада отворио ново поглавље у ком пијаниста стиче статус поп звезде, много пре него што ће то учинити Најџел.

Све горе поменуто је довољно једном професионалном музичару да пожели да га слуша. Међутим управо због тих сад већ легендарних и свима доступних дискова, затим и свих осталих снимака концерата на јутјубу моја мотивација није била искључиво музичка. Култ личност Иве Погорелића за ових 30 година је растао и добијао митске обрисе и таман када смо сви помислили да ће тамо и остати, нека сила га је ипак спустила на Студентски трг.

Нисам била у Београду 13. новембра када су карте биле пуштене у продају и до свог седишта у сали Коларчеве задужбине нисам дошла. У међувремену сам контактирала пријатеље у циљу решења проблема званог ’обезбеђење Коларца’, али опет без успеха. Сви гласови фуге су имали исту тему и контрапункт – нећеш ући. Будући да имам богато искуство из средњошколских и студентских дана, мањак карте није ме омео у појављивању у заказано време и место. Коларац, 16.12. у 20h. Прелудијум карактера. Нафракане даме, самоуверена господа, пензионери који су пре 30 година чинили стубове интелигенције тадашњег друштва а данас маргиналне неме статисте, новопечени ноблес, истински заљубљеници у живот и дело пијанисте, новинари по службеној дужности, студенти. Сви са надом у очима: посетиоци са картама се надају да ће бити још једном део историје а ми без карата се надамо да ћемо упркос свему ући. Након што смо погледима испратили одлазак публике у велику салу схватили смо да је решеност људи запослених у згради Коларца да никоме без карте не дозволе улазак ипак ултимативна. Ни тада упорни мали људи се нису разишли. Пауза у програму увек даје наду да ће се власт смиловати.

Разговор са портиром о Погорелићу, политици, спорту, хладноћи. Сат споро одмиче. Први део концерта није клавирски већ оркестарски, Дворжакова симфонија из Новог света. Делује као увертира за нови период за Погорелића и београдску публику. Након паузе ипак ништа ново, већ утврђене позиције остају непромењене. Тада већ постаје јасно да је за музику Погорелића потребан портал, црвоточина, нешто што би уклонило мал(т)ер који нас дели од велике сале Коларчеве задужбине и приче која се у њој управо дешава. Да ли ће ово бити још један Ивин концерт за памћење? Да ли ће након свега овај концерт постати можда и најзначајнији, не само због јединствене интерпертације? Са Погорелићем је веза далеко емотивнија јер је и његов однос са овим градом такав. Ипак је у Београду први пут удахнуо (ваздух), направио први корак и научио прву ноту. Желела сам да из првог реда добијем све одговоре … али, уместо одговора – полиција. Верујем да је група која се окупила испред Коларца деловала довољно опасно.

***

 Шопенов други клавирски концерт Погорелић је 1983. снимио за Дојче грамофон са Симфонијским оркестром Чикага, дириговао је Клаудио Абадо. Док се у 2017. налазим на само неколико десетина метара од Погорелића који изводи управо поменути концерт, шетајући Студентским тргом слушам снимак од пре 34 године. У чудној игри времена, простора и музике, са омота диска посматра ме лежеран младић, у фармеркама и патикама, баш као што је то чинио 80-их година са насловница београдских магазина. Сањивог али продорног погледа, хиперсензитиваног, емотивног а никако сентименталног. Управо му је таква и музика.

Емел Хасаноглу

ClassicAll radio is a self-funded project and is completely dependant on your donations. Please consider donating if you like what we do.
1$ from each of our readers would be enough to cover all of our operational costs!

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.