Jazzmark

Пикник на пет континената

03. 09. 2017.

Прва знаменитост која се укаже на путу од аеродрома до центра Марсеја је блистави аквадукт – камен на коме се прелива провансалско сунце најлепши је украс дугог канала који од 19. века снабдева Марсеј водом. Касније у истом столећу, у центру најстаријег француског града, у част изградње канала биће подигнута “Палата Дуго Поље“, односно Palais Longchamp. Французи су, чини се, врло конкретни у именовању ствари – нпр. ако је неко острво лепо, они ће га једноставно назвати Лепо острво на мору, а на овом језику чак и обичне речи попут Belle Ille еn Mer звуче поетски.Тако је и Дуго Поље постало дуго јер се око њега укршта пет булевара.

Крајем прошлог миленијума, први пут је на овом месту одржан Марсејски Џез Фестивал са Пет Континената. Осим што се и назив фестивала уклапа у окружење кварта Пет Авенија, он заправо обједињује оно што је Марсеј одувек представљао, а чиме се и данас поноси – мултинационалан и мултикултуралан град.

Осим неколико главних препоручених знаменитости (Notre-dame de la Guarde, најстарији кварт Le Panier, Chateau d’If где је био заточен Димин гроф Монте Кристо…) о Марсеју, у часу када стижем, не знам пуно. Тајна престоница Француске, како га понекад називају одувек је био привлачно место за насељавање, а његова Стара лука отворена капија за улазак у бољи живот. Грчки полис пре нове eрe, центар хришћанства током Римског царства, кључна тачка Француске револуције, данас је подручје на коме у складу живе муслимани, хришћани, јевреји и будисти. То можда највише потврђује чињеница да ће већина становника Марсеја истаћи да су они баш то – Марсељци, стављајући у други план Француску или земљу из које потичу, захвални што су део јединственог “Марса“ на Земљи.

Са тим и сличним речима у глави, гледам људе око мене и парк – диван, али не превелик. Таман довољан за три типа публике који немају везе са бојом коже – први који лешкаре на простиркама, ћаскају, пијуцкају локално пиће пастис, пуше, запале по неки џоинт. Други су посебна категорија – родитељи које ни мала деца не спречавају да излазе увече па их успављују уз раскошну буку са бине, и трећи који ђускају у првим редовима не пропуштајући ништа и не препуштајући ништа случају.У контексту повезивања људи музиком са свих страна света у овом мултиетником граду, Фестивал са Пет Континената се одржао ове године 18. пут. Својеврстан лајт мотив била је песма Silver lining – пева је Имани, францускиња пореклом са Коморских острва, упечатљиви вокал и глас младе генерације. Било да се обраћа преко микрофона или мегафона њене универзалне поруке – there is no black and white, there is only right and wrongу овој средини одишу посебном снагом.

Након неког времена појављује се и Џорџ Бенсон и истог часа измамљује осмехе уз култни Afirmation. Са још увек моћним гласом и савршеним импровизацијама које су се сливале са његовог прослављеног ибанеза, очарао је Марсеј. Није се чуо, наравно, Serbian blues као ни Задњи воз за Чачак (познатији у свету као Last train to Clarksville), али  Бенсон – и даље опасан на сцени – није пропустио прилику да понови стари рецепт за срећу који је давних дана преписан у песми Nature boy (to love and be loved in return). Негде на средини свирке, у правом тренутку као пратња летњем поветарцу промакао је Breezin’, a последњa ствар изведена на бис – On Broadway – још дуго је одзвањала дуж Пет Авенија кроз звиждук посетилаца који су се лагано враћали кућама кроз ноћ.

 

 

Сутрадан увече, ишчекујем некадашњег Мајлсовог ученика, сада ветерана џеза Хербија Хенкока. Када је почињао тих 60-их година имао је 20 и кусур година и према прогнози искусног трубача био један од младих талената који обећавају. У 2017. након силних година каријере и стилског лутања, Арби Анкок, како кажу французи, је продрмао Азурну обалу! Canteloupe island је по ко зна који пут у његовој каријери дочекан са великим одушевљењем, а исто важи и за Продавца лубеница у коме је незаборавним ритмом и хармонијама Хенкок овековечио слику кочија са улица Чикага и жена које дозивају: “Hey, watermelon man!“. За сам крај – маестрални “двобој“ између електричне гитаре и клавијатура изазвали су егзалтирани аплауз публике.

 

 

Напуштам Palais Longchamp у 1 сат после поноћи, окрећем се и бацам последњи поглед на предивну фонтану. – Шта би реко Дејвис Мајлс?!, чујем у глави питање познатог рокера из Земуна, и уместо одговора смешим се због Мајлсове добре процене.

 

Ивана Љубинковић

Преузето из Недељника  „Време“ 24.08.2017.

ClassicAll radio is a self-funded project and is completely dependant on your donations. Please consider donating if you like what we do.
1$ from each of our readers would be enough to cover all of our operational costs!

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.