Класика нас на неки посебан начин дотиче, некако потпуно другачије него што је то случај са другим музичким жанровима, чак када су у питању песме које највише волимо да слушамо и које често певушимо по цео дан… Она једноставно обузима, не можете је слушати површно, посвећујете јој се и када јој се заиста препустите – отпловљавате, а да нисте мрднули из своје столице. Не утиче, наравно, свако дело класичне музике исто на нас, зависи од укуса и сензибилитета… За неке је нпр. Рахмањинов почетак и крај свега, за друге је Моцарт довољан за потпуни животни склад, Шопен као чиста емоција, Бетовен, Чајковски, Сибелијус, Сати…набрајање би могло да траје у недоглед. Али, са чиме почети када си мали, односно шта од класике пуштати нашој деци како би и они закорачили у чаробни свет ове музике на прави начин?
Ретко који познавалац класичног репертоара би изабрао Белу Бартока као композитора погодног за тако нешто. Он је највише трага оставио као сакупљач фолклорних мелодија и као аутор дела која, како би се разумела на прави начин, захтевају посебну пажњу и искуство слушања музике 20.века. Либрета његових ‘бајковитих’ сценских дела конкуришу хорор филмовима, тако да то није нешто што бисте читали деци пред спавање (Замак Плавобрадог на пример). Али, Барток је пронашао своје место овде јер су се многи од нас још као мали, несвесни тога, спремали за његову музику и то захваљујући Волту Дизнију.
***
Почиње концерт, оркестар свира тему из балета Дрвени принц. Први пут слушам дело, али од самог почетка препознајем мелодију, враћа ми се у сећање нешто драго и далеко. Музика нас води непредвидивим путањама ума и душе, али ово је било неочекивано – одједном, као из неког другог времена, провирује осећај нечег заборављеног; из времена када о времену уопште нисмо ни размишљали… Из времена када смо били мали. Из ‘земље пре времена’.
И ту се крије одговор како је Барток изазвао ненадани повратак у детињство – свакако не због бајке о принцу и принцези. Трик је у томе што музика његовог балета Дрвени принц почиње готово истим мотивом у дувачким инструментима као и музика из чувеног Дизнијевог цртаног филма који је обележио одрастање генерација деце, посебно оних рођених 80-их година – ‘Земља пре времена’. Тачније, почетак теме Велика миграција је у великој мери подударан са Бартоковом уводним тоновима балета. Саундтрек је компоновао Џејмс Хорнер – композитор многих легендарних филмских тема, од којих су оне за Титаник и Аватар можда најпознатије. Није ни чудно ако је инспирацију за дивове који су некада боравили на Земљи потражио баш у Бартоковој музици, која је, иако авангардна, дубоко архаична због својих корена који потичу из народног стваралаштва.
У полумраку концертне сале погледала сам људе на седиштима око себе – сви су мирно, са пажњом слушали концерт, без чак и благог трзаја који би наговестио да је још неко међу сазвучјима озбиљне Бартокове музике препознао слатко лице Малог Стопала. Дрвени принц је наставио са причањем своје приче дисонанцама које су се разливали у потпуно другачијим правцима од оних милих мелодија које су пратиле дружину диносауруса са којима смо сви као мали, уз незадрживе сузе, саосећали.
Са пажњом сам слушала концерт до краја, наградила музичаре заслуженим аплаузом, како је и ред, и отишла кући са осмехом на лицу због Бартокове временске машине која ме је у трену вратила двадесетак година уназад.
Дрвени принц је испунио моја одрасла очекивања, али је, можда још битније, неочекивано пробудио она дечија.