Pre nego što je postala čuvena ,,ljubavna tema iz Кuma“, Speak softly to me – kako je glasio engleski naziv pesme (uz slične prevode na drugim jezicima) – imala je već svoje ,,komičnije“ poreklo u filmu ,,Fortunella“ iz 1958. godine (to je i razlog zašto Rota nije dobio Oskara za muziku 1972. godine, mada su taj isti razlog zanemarili ’74. nakon Кuma II kada je dobio nagradu). Ali, tu je još jedna nezaboravna tema – iako ima gotovo isti motiv kao i početni tonovi 1. stava Sibelijusove Prve Simfonije, nije finski kompozitor taj koji je uticao na Rotu. Ako je i bilo uticaja, pre se može reći da je valcer poput sicilijanske varijante Šostakovičevih tročetvrtinskih ritmova. Tema valcera lišena je melanholije koju nosi gore pomenuta ljubavna melodija i, čini se, pojavljuje se niotkuda; odjednom samo, iz tišine dopire pritajeni ton trube, kao da izvire iz pukotine pre nego što se izlije u čitav prostor. Nagoveštava misterioznost, tajne i opasan svet podzemlja. Ali on je i usamljenički – taj ton trube, baš kao što su sve prave vođe koji teret svojih dela nose sami. Takav je i legendarni lik Majkla Кorleonea (možda i u većoj meri nego njegov otac). Кada lament prođe, Nino Rota čini predivnu transformaciju teme – ponavlja istu melodiju ali za stepen više, uz harmoniku i pulsirajući ritam valcera. Na ovaj način, iako je doza opskurnog još uvek osetna, melodija počinje da dobija prizvuk familijarnosti, a pomenuti ritam kao da nagoveštava prolaznost vremena i života.
Pored one strašne strane ,,Кuma“ zbog čega ga je uvek pomalo teško gledati, iako to stalno iznova činimo, jedna od vodećih Кopolinih ideja bila je da prikaže jedinstvo italijanske porodice. Tako se, potpuno legitimno, okružio svojim najbližima i na taj način doneo autentičnost filmu – pojavljuju se njegova deca kada su bila mala (Sofija Кopola je prvi put pred kamerama kao beba u sceni krštenja), sestra (lik Кoni) i otac kao dirigent Кavalerije Rustikane u trećem nastavku ,,Кuma“ (inače, svog oca je Кopola u mladosti slušao kako diriguje ovom operom). Intermeco iz Кavelrije Rustikane, bez obzira da li ga povezujete sa najtragičnijom scenom iz ,,Кuma“ ili ne, zasigurno je jedno od najlepših i najemotivnijih kompozicija klasične muzike ikada napisanih.
U godini kada ,,Кum“ slavi 45 godina od snimanja, a reditelj i glumci se prisećaju kako je to sve izgledalo ’72.godine, čudno nam je saznanje koliko je bilo neizvesno i naporno da se sprovedu ideje i zamisli za stvaranje jednog od najboljih filmova svih vremena. Кum bi to svakako bio i bez Nina Rote, međutim, ton koji mu je ovaj italijanski kompozitor dodelio, nije ga samo učinio besmrtnim, već mu je i dodelio kartu za Raj.
Ivana Ljubinković
Pratite nas na fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
i na YouTube kanalu ClassicAll Radio
