O muzici i drugim svetovima

Нона и њена Мадам

09. 05. 2017.

Лагано умире онај који не путује,

Онај који не чита,

Онај који не слуша музику,

Онај који не налази задовољство у себи.

Онај који не мења рутину,

Онај који се не усуђује оденути у нову боју,

И не прича с онима које не познаје.

 

Инспирисани Нерудиним стиховима, уводимо вас у дивну причу Јелене Јоргачевић која кроз једну цртицу са путовања по далекој и нестварној Шри Ланци, говори о овом нашем прелепом свету и свој једноставности и чудесности живота које проналазимо у сваком његовом кутку.

***

Ваздух је влажан и густ а кожа постаје лепљива као да смо се мазали мармеладом. По улици се смењују аутомобили, тук-тукови, аутобуси, мотоцикли, пешаци, и чини се да ту нема никаквог реда и да ће се сваког трена, ту пред нама, сви саплести једни о други, сударити, повредити… али они и даље иду, возе, довикују се, смеју, трубе.

Чекамо аутобус за Кенди. „Који је ред вожње?“, питам човека што стоји поред нас. „Доћи ће“, одговара ми. „Кад?“, понављам. „Доћи ће“, понавља и он. Љубазно се смешкамо једно другом и разговор се завршава. И да, аутобус долази брзо. Потрпавамо се (немам друге речи), залепљени једни уз друге; сва места за седење су већ попуњена. Аутобус је изнутра обојен јаркозеленом бојом са црвеним џиновским ружама; на телевизору иде неки поп-концерт; њихали бисмо се, јер возач престиже по путу као да је сит живота, али смо сувише приљубљени једни уз друге.

После неколико минута, младић, више дечак, уступа ми своје место. И тада креће мој разговор са Ноном, сапутницом која седи на суседном седишту. Старија Шриланћанка ми прво нуди неко непознато воће које жваћем са кором, док ми она уз смех објашњава да се кора ни случајно не једе. Говори енглески добро, лице јој је ведро и има нешто у њеним уморним очима и даље младо, живо, неугасло. Разговарамо та три, четири сата о животу, њеној и мојој земљи, о прошлости…

Нона је рођена у јако сиромашној будистичкој породици. Нити један дан није ишла у школу. Чим је одрасла довољно да изгледа као девојка, родитељи су јој уговорили брак („Како си се ти удала?“, пита ме. „Јесу ли ти мама и тата нашли мужа или си га сама одабрала?“). Добила је троје деце. Међутим, муж је био насилан према њој. Некако је успела да све то прекине и да остане сама са својом децом. „Ружно је то“, каже помирено, „али завршило се. И када нешто завршиш, а било је лоше, само је важно да си успео, да тога више нема.“ Сиромашна, сама, са троје деце, Нона одлази у Либан да ради као служавка у богатој либанској породици. Децу оставља мајци и следећих двадесет година им шаље новац, долази да их посети када може. Сви су завршили средње школе и нашли посао. Дошли су и унучићи. „Образовање је најважније. Можеш и да немаш ништа и са школом, али без школе, сигурно немаш ништа“, уверена је Нона.

У једном тренутку Нона почиње да говори о газдарици куће у Либану где је радила годинама. Лице јој се озари нескривеном нежношћу и захвалношћу. Прихватили су је као члана породице, ћерке, младе газдарице, поверавале су јој своје тајне и љубавне јаде. Тамо, у Либану, без дана школе, Нона је одлично научила арапски и енглески. „Питају ме како сам научила арапски; па, слушаш, слушаш, слушаш.“ А Нона очигледно зна да слуша. Либанска породица се преселила у Вашингтон, желели су да пође с њима, али је њен син, жељан мајке, био против. Вратила се у Шри Ланку. Гаји поврће у селу, једва спаја крај с крајем, али сваки дан телефон позвони – зову је мадам из Америке и њене ћерке. „Питају ме, питам ја њих – шта раде, јесу ручале, да ли су срећне“.

Причамо затим о Шри Ланци – како је лепа, о крвавом рату и о вери („Молићу се за тебе“, каже ми Нона, „и за твог мужа“, додаје потом), о новинарству и политици, о томе како је лакше радити, било шта радити, него чекати („Човек који седи је стално уморан“, говори). Растајемо се на станици у Кендију. Она наставља свој пут још четири сата и каже ми да морам да се чувам.

Размишљам о Нони и о другим женама, које се боре да изађу из сиромаштва и грубости, помиреним са животом али из којих живот врца, тучених али довољно јаких да их то не сломи. Преживеле. Као дар другима и свету. Као пример да се мора и може против зла, па било то зло оличено у насиљу у кући или терору у држави И као подсетник на захвалност и важност ситних гестова нежности. Поред нас смењују се најзеленији призори које планета има да понуди. (Заправо, то сам веровала док касније нисам отишла на вожњу возом, од Кендија до Еле, где су се приказале такве нијансе зеленог да сам тих пет сати, као омађијана, буљила кроз прозор, ошамућена ваздухом и плантажама чаја, помахнитало шкљоцајући фото-апаратом, док су на станицама боје додавале жене у саријима и беле униформе ђака, њихови кишобрани што их штите од сунца и полуотворени џакови поврћа.)

Нона проговара: „Знаш колико је моја мадам била добра. Када бих се ја уморила од послова у кући и казала јој то, она би ми рекла да идем да се одморим. А онда би искључила телевизор да ми не смета док спавам. Толико је добра.“

Јелена Јоргачевић

преузето из Недељника „Време“, 20.04.2017.

***

Једноставна жена са филозофским мислима – Нона – сасвим сигурно би уживала у читању Неруде, а вероватно и у слушању Дворжака. Његова Симфонија из Новог света није случајна илустрација ове приче јер она представља сваки вид промене и потраге за новином – од конкретног путовања у другу земљу, (као што је композитору била Америка), одласка на Месец (музика коју је Нил Армстронг понео са собом током мисије Аполо 11), промене сопствених живота скоком у непознато, до свих оних драгоцених лутања која се дешавају док слушамо музику, читамо књиге или разговарамо са непознатим људима.

 

ClassicAll radio is a self-funded project and is completely dependant on your donations. Please consider donating if you like what we do.
1$ from each of our readers would be enough to cover all of our operational costs!

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.