Ове суботе преминуо је Чак Бери, један од пионира рокнерола. Иако ће звучати саркастично или чак безосећајно у трену кад обиљежавамо одлазак једног од првих и истинских рокенрол иноватора, свеједно ми се указало одједном: наиме, лако је данас преживјелим ветеранима поп-музике. Сцена је потпуно празна, све рециклирано небројено пута и људи тако брзо засићени (јер све је већ виђено) да је довољно да часне старине (ако су још покретне) окаче гитару на раме и крену на турнеју – глад за ‘аутентичним’ толико је јака да за старце вазда има посла. Плоче се ионако више не продају, но позорницâ зато има по избору и то штовише преко граница које су практички до јучер биле затворене. Стање траје већ дуго, дотле да се заборавило колико је некад било другачије. То ‘некад’ и то ‘другачије’ последњи пут било је осамдесетих година, и никада послије. Из тога такођер: никад неће докраја бити јасно и сасвим расвјетљено у вези те невјеројатне декаде, колики је био, како би покоји ликовни критичар Роберт Хјуз рекао, ‘шок новога’ – а парадоксално, у деценији која се дичила својим постмодерним стањем, дакле способношћу рециклирања и ироничне игре референцама, односно немогућношћу новог. Е тада је требало преживјети старијој генерацији! Имена до јучер модерна, нестајала су у трену, покривена новом ex-nihilo сценом, али и разнесена технолошком експлозијом, компјутерима и дигиталним звуком. Музички студио донио је продукцију незапамћено перфекционирану и кристално чисту, која је пакирала пјесме сведене попут Баухауса, архитектуре и бенда, оштре као стакло, стилски стесане и извајане до нечувене хладне елеганције – и то унутар музичког правца, nota bene, иначе по себи “штрокавог” и емотивно “врућег”. Добро, чекај – откуд сад ту стари рокер, електрични (аналогни) гитарош, аутор и пјевач Чак Бери? Ево како: критичари, ретроспективе и прегледи сада послије свега селективно приказују осамдесете као декаду кад су тинејџери стриктно расли уз The Smiths и New Order, уз Фреарсову Моју лијепу праоницу и Парис – Тексас, уз Африка Бамбата (via Кrаftwerk) и Soul Sonic Force, Ника Кејва и Sonic Youth, магазине FACE, NME и SPIN. Све је то уљепшавање и накнадна памет. Средину осамдесетих, за одрастајуће момке и цуре западне хемисфере (што значи и нас) покрили су Рамбо (не Амадеус – Силвестер Сталоне), асексуалност (јеби га, Аидс…) и то у доба Мадоне; Мајкл Џексон у бијелим чарапама и фризура “фудбалерка”; Земекисов Повратак у будућност и – кратко памћење. У потоњем филму тако, најимпресивнија сцена бриљантно се играла анакронизмом: Мајкл Џеј Фокс, стигавши временским стројем из будућности-садашњости у педесете године, показује тинејџерима шта је рокенрол тако што као квинтесенцију жанра свира спектакуларну верзију Johnny B. Goode. На крају фуриозне сцене, један од музиканата некоме телефонира: ”Чак? Овдје рођак Марвин. Знаш онај нови звук што си тражио? Слушај ово!”
У ери заборава старог, насталог услијед лавине новог, Чак Бери – стварни а не овај фикцијски – оживио је у трену поново као културна чињеница. Колико велик мораш бити да се тако наново родиш, а да не мораш макнути ни из властите дневне собе? Но, та је чудесна и чудновата ера прошла, да би је замијенила друга, тамна, разливена и конфузна, она деведесетих наравно. Вријеме кад су се горостаси као на миг претварали у патуљке и кад се чинило да је све готово. Деведесете су, између свега осталог, биле страшне и по томе што су стално и опетовано давале дојам да више нитко није важан, нити ће икада више бити. Међутим, у кључном филму деценије, Тарантиновом Pulp Fiction-у дакако, вјеројатно најмагичнија секвенца (од бројних), она је такмичења у твисту, сцена плеса Џона Траволте (још једна икона прошле ере) и Уме Турман. Њих двоје плешу уз бескрајно полетну и (музички) радосну, карипски обојену рокенрол-поскочицу You never can tell, пјесму од двоструке ироније, вољне и случајне – и опет стару Чакову пјесму, која ће још једном обиљежити дио пак најновије ере.
Албум с музиком из филма био је касније један од најпродаванијих па је стари среброљубац, који је свирао само за готовину, зарадио брдо пара од ауторских и извођачких права. И већ другу декаду заредом, он, кога су некад толико варали, преварио је вријеме и околности – опет не макнувши из предграђа Ст. Лоуиса и куће с базеном у облику гитаре. Е због тога, опраштајући се, треба му одати признање: збогом, и не брини, драги Деда – све си их зајебао! А то је ионако била суштина рокенрола, остало је мање важно.
Ђорђе Матић
Преузето из недељника ‘Време’ 23.03.2017.