Сви матуранти који су пролазили стазама Грчке, осим под изговором тешког мамурлука, нису могли да заобиђу Олимп са којег је некада своју земљу посматрао велики Зевс од злата, слоноваче, ебановине и разног драгог камења. Наравно, на Олимпу је боравио и остатак Зевсове породице, а како је све било у њиховим рукама, тако се и настанак Олимпијских игара везује за грчка божанства. Митова о томе има пуно, али оно што им је заједничко је да су се све игре у античкој Грчкој одржавале Зевсу у част (уз понеку ритуалну жртву, какав је већ био обичај).
Текуће, од Зевсовог доба јако далеке, 2016. године, други величанствени кип надгледа Олимпијске игре са друге планине – Корковадо (не баш превише поетског превода “грбавац“). Али пре него што су игре са Олимпа стигле до Бразила, у овој нестварној земљи појавио се унук поменутог Зеввса – скочивши из мита право на мале екране и то у главну улогу филма “Црни Орфеј“.
Антички Орфеј је свирао лиру тако магично да би се стене и дрвеће сами померали како би му се приближили и чули што боље ту божанствену музику, док је бразилски “Орфео“ 20. века свирао шта друго него самбу (у ритму који још увек није досадио Корковаду, па се гарант и дан данас мало зањише када је Карневал, а да нико доле не примети). Али обојици је заједничко оно главно по чему их историја памти – нису издржали, а да се не окрену и увере да је Еуридика заиста пар корака иза. Чиме су је наравно изгубили.
Mahna de Carnaval је најпознатија песма из филма Црни Орфеј, пева је Елизабет Кардосо, а карневалском јутру парираће један дан обасјан грчким сунцем –Aspri Mera и Нана Мускури.