“Nekada je prefinjenija omladina pamtila njegova libreta kao kasnije studentarija stihove Boba Dilana”, napisao je Aleks Ros u knjizi “The rest is noise”. Reč je o kompozitoru, dirigentu, upravniku pozorišta, filozofu i čoveku koji je ponovo iscrtao mapu klasične muzike 19. veka: Rihardu Vagneru.
Revolucionar opere i muzike uopšte. Njegov uticaj je početkom 20. veka bio ogroman, ne samo na muziku već i na literaturu, teatar, slikarstvo… Neke kultne filmske scene ne bi bile iste da nije njegovih epskih tema (“Apokalipsa danas”, “Melanholija”, pa čak šaljivi i Duško Dugouško) ili inspiracije njegovim libretima i lajtmotivima (“Gospodar prstenova”).
Ipak, kada se govori o Vagneru ne mogu se zaobići njegovi antisemitski stavovi i loš imidž koji ga prati kao omiljenog Hitlerovog kompozitora. U eseju “Judaizam u muzici” optuživao je, između ostalog, Feliksa Mendelsona da je uprkos obrazovanju i obilju talenata nesposoban da napravi istinski duboko i dirljivo umetničko delo jer je Jevrejin. Da nije bilo ove knjige, Vagner verovatno ne bi bio toliki izuzetak u odnosu na brojne druge umetnike i intelektualce 19. veka koji su takođe imali negativne stavove prema Jevrejima.
Danas se Vagner ne može čuti na scenama Izraela. Pre dve godine (2018.) Izraelski radio uputio je izvinjenje zbog emitovanja „Sumraka Bogova“, pravdajući se pogrešnim izborom urednika. Bio je to snimak sa dirigentom Danijelom Barenbojmom, među muzičarima najpoznatijim jevrejskim borcem za prava Izraela i Palestine. Takođe, Izraelski kamerni orkestar izvodio je Vagnerova dela u Nemačkoj, a dirigent Roberto Paternostro je izjavio da je cilj ići ka tome da se umetnost odvoji od čoveka čija je ideologija bila užasna. Deo muzičara podržava tu ideju i zalaže se da se Vagnerova muzika čuje i ovde, jer bi suprotno značilo da je, sa svojim pogrešnim ubeđenjima, pobedio. Dok drugi misle da bi, ako bi zabrana Vagnerove muzike vremenom postala smešna, i sećanje na užase Holokausta kad-tad izbledelo.
Osim pitanja da li je došlo vreme da mu jevrejski narod oprosti zbog zločina 20. veka koje Vagner nije doživeo, nameće se još jedno – da li bi njegova muzika uopšte mogla da se sluša u Izraelu bez savesti? S druge strane, ostatak sveta Vagnerove opere voli ili ih smatra pretencioznim, nekad čak i dosadnim. Procenjujući ih isključivo po muzičkim parametrima.
Bez obzira da li ste vagnerijanac ili ne, evo nekoliko podataka iz biografije kontroverznog nemačkog romantičara koje možda niste znali.
• Rodio se u Lajpcigu 22. maja 1813. godine kao deveto dete Karla Fridriha Vagnera i Johane Rozine. Otac mu je bio policajac, majka ćerka pekara. Još kao beba ostao je bez oca, a ljubav prema pozorištu stekao je uz očuha koji je bio pozorišni pisac. U njegovim predstavama Vagner je glumio kao dete.
• Sa 13 godina napisao je prvu dramu po ugledu na Viljema Šekspira i Johana Volfganga Getea. Bio je uporan u tome da za nju napiše i muziku, pa počinje sa časovima. Najveći uzor mu je bio Ludvig van Betoven.
• Vagner je bio jedan od retkih kompozitora koji je sam pisao libreta za svoje opere. U svojim „muzičkim dramama“, kako ih je kasnije nazivao, spajao je poeziju, muziku, vizuelne i dramske umetnosti. To je objedinio pod nazivom Gesamtkunstwerk, odnosno „totalno umetničko delo“.
• U mladosti je bio vatreni socijalista sa stavom da samo revolucija može promeniti društvo na bolje. Verovao je da industrija uništava prirodu; da je kapitalizam pokvaren i da živimo u dobu gde je zabava važnija od umetnosti. Učestvovao u Majskom ustanku u Drezdenu 1849. godine zbog čega je kasnije bio i proteran.
• U egzilu u Švajcarskoj provodi 12 godina. Sve bliža mu postaje ideja da društvena promena najpre dolazi iz umetnosti – sa operom i poezijom. Par godina posle Drezdena počinje da piše „Prsten Nibelunga“ sa kojim, uz legende i heroje koji su simboli jake Nemačke, budi nacionalni duh svoje zemlje.
• Četiri opere koje čine „Prsten“: „Rajnsko zlato“, „Valkire“, „Zigfrid“ i „Sumrak Bogova“ smatraju se najambicioznijim delom u istoriji evropske muzike. Ukupno trajanje je oko 15 sati.
• Kada je završio libreto za „Prsten Nibelunga“, pre nego što je krenuo da piše muziku, pročitao je delo koje će mu doslovno promeniti pogled na umetnost i uticati na sve što će napisati do smrti – „Svet kao volja i predstava“ Artura Šopenhauera. Odlučio je da njegove teorije predstavi u samoj muzici. Ali kako muzika, naspram reči, može izraziti filozofsku ideju?
• Vagner „demontira“ način na koji su harmonije do tada bile korišćene i vođen Šopenhauerovim stavom da je muzika nadmoćna u odnosu na ostale umetnosti (jer je direktan izraz suštine sveta) dodeljuje joj bitniju ulogu nego ranije. Kreće da piše „Tristana i Izoldu“ čiji početak, čuveni Tristanov akord, mnogi muzikolozi smatraju početkom moderne klasične muzike. Takođe, uvodi lajtmotive vezane za likove, elеmente zapleta, mesta, ideje – danas uobičajen postupak u filmskoj muzici.
• „Prsten Nibelunga“ je pisao više od 25 godina. Kada ga je završio 1874. godine u velikoj meri se razlikovao od čoveka koji ga je započeo četvrt veka ranije. Fridrih Niče, nakon gledanja “Prstena” ostaje razočaran zbog Vagnerovog skretanja ka nacionalizmu i buržoaskoj dekadenciji.
• Napravio je pozorište u Bajrojtu u kom se izvode samo njegove opere. Ugašeno svetlo u sali, kao i smeštanje orkestra u “rupu” kako ih publika ne bi videla novine su koje je on uveo. Orkestar je prvi put podjednako važan kao i pevači.
• Iskustvo Vagnerovih opera u Bajrotskom teatru je nešto jedinstveno, a karte se danas čekaju 6 do 10 godina!
Ivana Ljubinković
Pratite nas na fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
i na YouTube kanalu ClassicAll Radio
