INTERVJU: Vojislav Pantić
“Te godine nisam uključio snimanje kad sam želeo da snimim intervju sa Albertom Kolinsom. Izlazeći iz bekstejdža odmah sam pustio da čujem kako je ispalo i čujem Džaba bilo konja vranih… Vratim se i pitam ga je l’ možemo opet… Sećam se reči koje sam rekao: Sorry, Albert, shit Japanese stuff. Lagao sam da japanska stvar zvana aiwa nije uspela da snimi to kako treba. Kaže, važi sedi tu pored pa ću ti dati ponovo intervju.”
35. Beogradski Jazz festival održaće se od 22. – 27. oktobra pod sloganom „Džez svetkovina / Jazz Celebration“. Ali to nije glavni povod za razgovor sa njegovim dugogodišnjim urednikom Vojislavom Pantićem. Naša najpoznatija faca džez kritike (između ostalog vodi i Pančevo Jazz festival) će, u okviru festivala u sredu u 12h u holu Doma omladine, promovisati svoju novu knjigu „Jazz Face“ (Dallas records, 2019). Knjiga je sačinjena od 46 intervjua sa raznim džez umetnicima (Čarls Lojd, Džo Lovano, Majkl Breker, Marija Šnajder, Bred Meldau, Anri Teksje, Enriko Rava, Duško Gojković i Lala Kovačev…) koje je naš sagovornik radio u periodu od 1991. do 2015. godine (za TV seriju „Jazz face“, emisiju „Uvozni intervju“, kolimnu „Džez skice“). O kvalitetu knjige dovoljno govore i imena recenzenata – Vojislav Bubiša Simić i renesansni (kako ga autor naziva) Milan Vlajčić. A kad i sami zavirite u nju shvatićete brzo da ste već stigli u prve redove svirki, sa propusnicom za bekstejdž. Kroz ovu specifičnu istoriju džeza prošetaćete se evropskim gradovima, festivalima, saznati kakve se ličnosti kriju iza džez faca na sceni i najbitnije – vratićete se ponovo slušanju džeza sa još više divljenja. Uz preporuku šta ne propustiti na ovogodišnjem Beogradskom Jazz festivalu, Voja Pantić nam kroz slikovite anegdote priča o svojoj knjizi i kako je od bluzera postao ozbiljni zaljubljenik u džez.
ClassicAll: Citiraću jednog duhovitog muzičkog kritičara, Džordža Bernarda Šoa: Čovek retko naiđe na razumnu knjigu o muzici, još ređe na zanimljivu. A tvoja je, čini se, u obe kategorije. I za poznavaoce i za one koji ponešto vole od džeza.
Vojislav Pantić: Ja nisam završio nikakve muzičke akademije i ne moram da se razbacujem tvrdim muzikološkim pojmovima da bih objasnio šta osećam dok nešto slušam. Učio sam na tekstovima Pece Popovića, Dragana Kremera, Petra Janjatovića, Mome Rajina, Aleksandra Žikića, Branka Vukojevića… ljudi koji su krajem 70ih i početkom 80ih pisali za “Džuboks” i za neke druge listove (“Zdravo” recimo). Ta neka naša škola rok novinarstva je umela da piše lepo. Što proveravam iz dana u dan, vratim se tim tekstovima, pročitam s kakvom su inspiracijom pisali o putešestvijima na koncertima grupe Idoli u nekom selu u Banatskom Brestovcu. Pa je onda sam uvod kao gotov tekst, a kamoli ono što je bilo posle. Umeli su da od toga naprave priču, da bude slatka, čitljiva, zanimljiva, da privlači ljude ka muzici koju oni vole. Tekst ne sme da bude suvoparan, ne sme da bude rasipanje znanjem i podacima, nego osećanjima – ako je to uopšte moguće pretočiti u reči. Kažu mi ljudi često kad čitaju “Džez skice” u “Politici” – “mi ne znamo ništa o džezu, al jao, što je ono lepo i slatko”. Super, to je ono što sam hteo. Nekoga sam možda inspirisao da posluša nekog od tih likova. Time se vodim već 30 i kusur godina, time sam se vodio i u knjizi.
“Istrgnuta sećanja su nekad snažnija od celih koncerata”. To je tvoja rečenica u uvodu za intervju sa Ahmadom Džamalom. I svaki intervju ima posebnu, ličnu uvertiru.
Odmah sam poželeo da nijedan intervju nema uvod sa spiskom izabrane diskografije, nego da to bude moj lični uvod, moja iskustva vezana za tog nekog. Ako je bilo privatnih susreta van čina kad smo radili intervju – još bolje. Na kraju mi je to bio najteži deo posla, jer sam iz zezanja počeo da pišem samo da bih pobegao od vikipedije. S jedne strane sam sebi zakomplikovao život, s druge strane sam miran pred sobom jer nisam otaljao posao.
Spominješ koncert Weather report. Je l’ bi rekao da si se tad “zarazio” džezom? Je l’ knjiga još tad “počela da se piše”?
Prvi susret sa ozbiljnijom muzikom je bio verovatno kada je neka trupa, koja je putovala po svetu, izvela “Kosu” sredinom 70ih u Domu sindikata. A ćale me je vodio jer se ložio na našu postavku “Kose”u Ateljeu pa je hteo da vidi kako izgleda to američko. U slično vreme moja generacija se zaludela za Bijelo dugme, bio sam na Hajdučkoj česmi. Paraleno s tim, u modi je bio pank i disko muzika – voleli smo mi i jedno i drugo. Imali smo tad 13 godina, nismo imali još stavove. I bio sam na raznim događajima, posebno jer je prijatelj mog ćaleta, izvesni Pavle, bio upravnik hale Pionir, pa sam dobijao gratis karte. Otišao sam na koncert Erika Kleptona (umesto da gledam kod kuće utakmicu Španija – Jugoslavija u Valensiji gde smo rasturili Špance) i još ispao baja u društvu jer sam nabavio 10 karata za drugare iz razreda. I tu sam se prvo naložio na neku ozbiljniju muziku. Godinu dana kasnije dobio sam karte za otvaranje Beogradskog Jazz festivala u istoj hali Pionir i to je bio koncert Weather report. Otišao sam ne znajući ništa o njima a izašao potpuno konsterniran od onoga što su u dva i po sata uradili. Urlao sam “šta je ovo?!”; prvi put video lasere, nekoga da svira u 6 redova klavijatura – Džoa Zavinula; čuo taj solo Pastorijusa na basu od 20 minuta, verovatno nije trajao više od 5. Posle toga sam zavoleo džez. Sledeći momenat kanalisanja na drugu stranu, jer ja sam bio pre svega bluzer (moj prvi intervju je bio sa Džonom Mejlom ’87.), bio je koncert seksteta Marković-Gut na Kolarcu kada im je gost bio Klark Teri. Bilo je krcato, a ja sam uspeo da uđem tek pred bis.
U knjizi kažeš da si jedno vreme imitirao Džona Mejla dok si svirao u bluz bendu?
Bend se zvao Chess (po firmi koja je izdavala ploče Madija Votersa, Čaka Berija, Badija Gaja..). Postojali smo od ’82. do ’89. u raznim inkarnacijama, neki su posle postali slavni bluz muzičari – Stane iz Sirove kože (gitara), pokojni Ljuba Đorđević (usna harmonika), Bane Trivić (saksofon) iz Discipline kičme, Tibor Tot (bubnjevi). U nekom momentu kad smo intenzivnije svirali 85. puštao sam bradu bez brkova da ličim na Džona Mejla jer je on bio tata engleskog bluza pa sam sebe doživljavao kao da bih mogao da budem tata srpskog bluza. I slučajan događaj me je okrenuo ka džezu. Raša Petrović – urednik emisije “Sav taj džez” (gde sam bio zadužen za bluz) je rešio da ne ide u Hag jedne godine na North Sea Jazz festival. Pitao sam je l’ mogu umesto tebe i rekao je može. Otišao sam o svom trošku, dobio akreditacije za festival. i tad sam napisao svoj prvi prikaz festivala koji mi je danas beskonačno smešan.
Jesi li te godine presnimio Balaševićevu kasetu?
Te godine nisam uključio snimanje kad sam želeo da snimim intervju sa Albertom Kolinsom. Izlazeći iz bekstejdža odmah sam pustio da čujem kako je ispalo i čujem Džaba bilo konja vranih… Vratim se i pitam ga je l’ možemo opet… Sećam se reči koje sam rekao: Sorry, Albert, shit Japanese stuff. Lagao sam da japanska stvar zvana aiwa nije uspela da snimi to kako treba. Kaže, važi sedi tu pored pa ću ti dati ponovo intervju.
Kako je počela priča sa džez festivalom?
Vodio sam bluz klub u Domu omladine i paralelno se uključio u rad Beogradskog jazz festivala ’88. godine. ‘91 sam na inicijativu Miše Blama prihvatio da radimo Summertime festival u Sava centru. Međutim, zadesio nas je rat nedelju dana pre početka i rukovodstvo Doma omladine je odlučilo da nema smisla da se pravi festival. Bila je informacija: Nećemo da se pravimo da je sve u redu kad ništa nije u redu, kad se 200 km od Beograda puca. Kad sam se ’95. vratio na svetske džez festivale jedino mi je bilo interesantno da radim intervjue sa džezerima. Zahvaljujući tome sam dobio dobar deo ove knjige i iskustvo koje mi je omogućilo da kasnije lakše radim, da sa manje muke pripremam intervju, što je važan posao. Da preduprediš iznenađenja, da znaš isto koliko i sagovornik, a da dobiješ i nešto više.
Što se ipak ne dešava uvek, daješ primer Vintona Marsalisa?
Užas!
Šta ispade?
Moj najgori intervju! Vinton je bio kralj Vjena! Došao je kao specijalni gost, sedeo u luksuznom hotelu, svako je imao po pola sata razgovora s njim. Donesu ti vino, sedneš, pričaš… Pripremim ne znam kakva pitanja, a on dogovara sa da i ne. Tad sam bio mlad pa sam bio razočaran, ali danas u razgovorima sa muzičarima shvatam da je sa svima bio takav. Bilo je I nekoliko drugih s kojima sam imao loša iskustva.
Ko na primer?
Rej Braun, ekstremno neljubazan, sa par rečenica me oduvao. Beni Bejli u Kanjiži, žestoko nevaspitan. “Vi novinari ćete to da naplatite a mi treba ovde da pričamo I da mlatimo praznu slamu”. Roj Hargruv – ne kažem samo ja, nego svi. Ali on je posebna priča, pod narkoticima od svojih dvadesetih – za te stvari nije bio sposoban. Ali s druge strane ima njih 200 s kojima je bilo super.
S kim si se zbližio?
Sa Marijom Šnajder. Nakon koncerta u Hagu, išao sam u bekstejdž da je upoznam. Rekao sam joj da ne znam ništa o njoj, da bih voleo da čujem njene albume. Nisam ni spominjao intervju. Danas ljudi razgovaraju sa nekim, a da ne čuju nijedan album. Mi smo proučavali sve to pre nego što bismo otišli s nekim da razgovaramo (tome su nas naučile generacije iz Džuboksa). Pitala je da li može da ih ostavi na recepciji hotela. I ja sutradan odem, tamo nema ništa. Mesec dana kasnije stiže mejl – “setila sam se da sam ti obećala albume, ali sam bila jako umorna, ajde da ti pošaljem poštom…”. I stignu mi. Napisao sam tekst o njoj, javio joj. To je bio februar ’99. 24. marta stiže njen mejl – “ovde je sve spremno za bombardovanje Jugoslavije, pazi se, pazi na roditelje…”. Mi se znamo 15 minuta. Meni je to bilo najveće na svetu… Neko koga ne znaš iskazuje ozbiljnu brigu za tebe. Pisala mi je da je deo govora koji je držala studentima na “Istmenu” (Eastman School of Music), posvetila našem prijateljstvu i surovoj činjenici da muzika povezuje ljude, a s druge strane te zemlje su u ratu…. Nije još bila ovde, želja mi je da je dovedem, to je nešto što mi je ostalo kao nezavršeni plan.
Pričao si sa Dajanom Krol pre nego što je postala Dajana Krol?
Agentkinja mi kaže “imamo mladu pijanistkinju Dajanu Krol, je l’ možeš s njom da radiš intervju?” Nije mi bilo mnogo zanimljivo, ali – poštuješ posao. Bila je super otvorena. Uradili smo intervju, nije bio bog zna šta. Toliko me je bilo baš briga, gledao sam samo kako će da istekne sve to, jer pored nas za susednim stolom sedi Klepton! I nerviram se – ako intervju s ovom curicom potraje, pobeći će mi. A on sedi i pije piće s nekom ženom. Jasno je meni bilo da ne mogu da uradim intervju s njim, zna se kako se to radi. Ali sam hteo da mu stegnem ruku i da uzmem autogram. I uspeo sam. Tog dana sam kupio kompilaciju Crossroads II i, baksuz, ostavio je u smeštaju. E, da sam to imao! Prineo sam mu katalog festivala kao poslednji tinejdžer i potpisao mi se pored “Legends” sa kojima je svirao.
Ana Popović je takođe tu, nije skroz iz džez miljea ali ima background u džezu.
Ana jeste bluzerka al je naša. Jeste džez faca, studirala je džez, svirala je jedno 4, 5 džez standarda na albumu Trilogy. Bilo mi je stalo da objavim prvi veliki intervju s njom. Možda su kasniji intervjui, kad je bila zvezda, bili bolji. Ali sam nekako procenio da je taj momenat, period kad maštaš o uspehu, simpatičniji za knjigu nego kad imaš nagrade, nastupe pred 100 hiljada ljudi… To nije jedini “incident”. Od 46 njih jedan je bend – Medeski Martin & Wood. I to je intervju koji nikad nije objavljen.
Sony Rollins je na naslovnoj strani iako ga nema u knjizi.
Jasno je bilo da nisam nikoga hteo da izdvojim, jedino da stavim svih 46. Druga alternativa je bila da se vidi samo instrument. Ali ako se knjiga zove Jazz face moraš da imaš facu. E sad, imam odlične fotke likova koji su u mraku. Ali onda to šalje poruku – senka ti pada na lice, a treba da budeš u nekom sjaju. Ko je onda muzičar koji dobro opisuje istoriju džeza, koga nema u knjizi, a koga volim? Uži izbor je došao na desetak faca. O tome sam pričao sa fotografom Timom Dikesonom , koji mi je u roku od 5 minuta, dok smo šetali kejom u Istadu,pokazao fotku Sonija Rolinsa: šta kažeš na ovo? I rekao sam to je to.
On je prvi put bio u Beogradu i 80-ih, ali ga nisi tad slušao nego tek 2003. u Peruđi. I izmamio ti je suze.
Ja muziku doživljavam debelo emotivno. Tih prvih 15 minuta koncerta je bilo toliko uzbuđenje za mene… Već je tada jedva hodao, a svirao fenomenalno. Kad ne možeš da zaustaviš suze – to je nešto lepo. On je jedan od mojih top 5 u ukupnoj istoriji džeza.
Ko sve spade u top 5?
Majls pod jedan, pre svih. Soni Rolins, Vejn Šorter, Koltrejn. Čet Bejker…? Ne, Čarls Mingus! To je generacija koja je bila napredna u razmišljanju kako da pomeri bibap na neku drugu stranu. Dizi je ostao u rudimentarnom bibapu, teško da možemo da mu dodelimo isto mesto kao Koltrejnu ili Majlsu. Kad bi ubacili i ove iz knjige onda bi Čarls Lojd skočio na prvo mesto. Marija Šnajder pod 2., Majkl Breker 3…
Kakvo je stanje sa džezom danas kod nas?
Ja se malo jedim na činjenicu da ne postoji strateški plan kako da izvedemo naše kreativce u inostranstvo. Ima volje, ali nema finalnog rešenja. Po meni bi logično bilo da se oformi nezavisna komisija eksperata koji bi se time bavili, da dobiju od države budžet, da se odrede bendovi koju su po nama prioritet i da se festivalima po svetu ponudi ono što mi podržavamo. Na isti način kao što druge vlade u Evropi podržavaju svoje muzičare.
Ko su naši značajni džez muzičari u ovom momentu?
Luka Ignjatović i Schime trio, Fish in Oil, Maja Alvanović, Lav Kovač, Rastko Obradović , Nikolov-Ivanović Undectet, Vasil Hadžimanov…
Ko od muzičara iz knjige će se pojaviti ove godine na jazz festival i da li će neko biti na promociji u sredu?
Anri Teksje će doći da pozdravi zainteresovane na promociji u Beogradu. Istog dana nastupa Dajana Rivs. Nekoliko dana posle Čarls Lojd, plus u Pančevu Dejv Holand. To je veliko ko kuća, četvoro ljudi od 46 u samo 15 dana!
Šta još izdvajaš na ovogodišnjem Beogradskom Jazz festivalu? Šta se mora čuti?
Sve morate čuti! Ponosim se što imamo dobar balans veterana i mladih. Velikani akustičnog džeza, fjužna (Stenli Klark), vokalnog džeza i Big Bend posle 30 godina. S druge strane nikad mlađi festival! Rizikovali smo i rekli ovo su naši brojevi za ovu godinu, kao u ruletu. A nastavljamo i inicijativu da predstavljamo domaće zanimljive projekte, kao npr. Nikolov-Ivanović Undectet kojima je gost Magic Malik. Jedan od glavnih kriterijuma je da dovodimo ljude koji ranije nisu bili. To je surov kriterijum, Čarls Lojd ga je jedini prošao jer je on Čarls Lojd. Ponuda koja se ne propušta.
Da li bi dodao još nešto na njegove reči o džezu kao muzici slobode i čuda?
Da, muzika slobode i čuda. Nema šta bolje.
Ivana Ljubinković