Ne znam kako da počnem da pišem ono o čemu ne prestajem da mislim.
Obećala sam sebi da neću biti jedna od onih majki koji pričaju o svom detetu, a da ih to niko ne pita. Obećala sam sebi da neću pisati o materinstvu, jer je to nešto isuviše lično da bi se delilo sa drugima. Obećala sam sebi da se neću previše promeniti.
A onda se rodila Sonja.
Život protiče i dogode se oni trenuci koji su granica za pre i posle, od kojih se vreme drugačije računa. Bio je to trenutak-granica koji je prevrnuo svet toliko naopačke, da mi je nebo završilo u cipelama.
I pitaju me mnogi kako je, kako mi se sve to čini.
Problem sa svim tim je što je neuporedivo. Toliko toga se da objasniti time što je nalik nečem drugom, a ovo je toliko drugačije da izmiče pretvaranju u reči.
Sećam se salona automobila u nekom nemačkom predgrađu ispred kojeg je bila reklama za auto – posle sam tu rečenicu viđala u onim nametljivim sajtovima o popularnoj psihologiji – „kada ste poslednji put učinili nešto prvi put?“ I meni je tada palo na pamet da treba da naučim da ronim i da skočim padobranom i da volontiram u Kambodži…
I evo me, desetak godina kasnije, i svaki dan se događa nešto po prvi put. Kao da svet postaje iznova.
Između plišanog nilskog konja, stonoge, medveda, slona, magarca, crva, lopte, ona bira da ushićeno gleda u svoju čarapu. I da je skida i navlači kao poblesavela, ozbiljna do odraslosti.
Jutro kada je shvatila kako da se okreće sa leđa na stomak i obrnuto nije htela da jede. Okretala se u krevetiću i smejala i smejala. Beba od tri i nešto meseca.
I nikada ni u čije zenice nisam tako stala kao u njene. To ne umem da objasnim.
Od svih saveta koji sam dobila u trudnoći, jedan mi je posebno značio. Mladolika ženica u parku, nakon sasvim običnog razgovora, jednog od mnogih koji vode ljudi kada sretnu nekog trudnog, kazala je: „ne zaboravite samo na radost. Kada dođe onaj užasni umor, podsetite se koliko je to u stvari lepo.“ Tih prvih dana, obnevidela od nespavanja, suviše misli i raznih, tuđih tako treba, mislila sam na tu ženu.
A koju nedelju kasnije, bili smo Sonjini roditelji, onako odistinski, kupljeni za svagda.
Obećala sam sebi da se neću previše promeniti. I dalje volim da pišem i čitam i putujem i bivam sa ljudima i udišem prirodu i gledam u more i još štošta. I ne odustajem od Kambodže i padobrana.
Ali mislim da sam se toliko promenila da sam dala sebi vremena da se upoznamo. I ne znam uopšte zašto sam ranije smatrala da je ostati isti takav dobitak za dušu. Svet se obrnuo naglavačke i ne bih ga makla ni za jotu.
Jelena Jorgačević